Prostranstva, bespuća prostori drveća nebo plavo, prozirno duž kog se vozimo sloboda, iskonska za tebe, i mene reke, šume, planine ljubavi potpune neka vreme ostari da tonemo u tok svet s nama u pokretu u igri i okretu lepota…

Kad sunce zalazi, pusti ovu pesmu... opet će izaći

Počivaj u miru ćale, ono kroz šta si prošao na kraju, nije bio život. Danas, juče, sutra pre 50 godina sutra, danas, juče pre sto godina kad izađem ili uđem gde sam i ko ste vi sećam se pa zaboravim

Od Zemlje nije mnogo ostalo vekovi ratova i gladi sedamo u poslednje što imamo letelicu za nas dvoje idemo u svetove nove da stvorimo čoveka budućnosti koji će razumeti sebe ovaj sve uništi pustahija glupošću hranjen vekovima neka se…

Mnogo brojeva, malo bojeva, a svi brojevi možda nešto znače. Ili ne znače ama baš ništa, sem pukih konstrukcija naših umova, često pod znacima navoda.

Svako novo leto vrlo je vruće ovo je pakleno ne izlazi uz kuće

Ljubav je večna, a kolo je krug oko nas svih

Mora biti

Marsovci nas napadaju sa sviju strana, od njihove pomame nema zabrana, stoga sledi svoje misli tok, napravi u prostor nemogući skok

Nikad ne znaš ko dolazi odo zada, čuvaj leđa od svakakvog smrada.