Kad sunce zalazi, pusti ovu pesmu... opet će izaći

Prostranstva, bespuća prostori drveća nebo plavo, prozirno duž kog se vozimo sloboda, iskonska za tebe, i mene reke, šume, planine ljubavi potpune neka vreme ostari da tonemo u tok svet s nama u pokretu u igri i okretu lepota…

Na ramenu glava tebi ne treba ako njome tuđom pameću misliš spremam njeno slanje za Carigrad da tamo stoji, odakle pamet dolazi jer šta će ona nama da govori kako da živimo leta svoja kratka nek ide na izvor priče zloslutne što razdeli…

Dukat je prljav, jer dugo se kuje, nema on više ni malo struje, promenio je ruku sijaset, kada se okrene, a ono...

Dosta je bilo, vidimo se nekom drugom prilikom, na nekom drugom svetu, a možda i na ovom, pre

Opet idu krugovi života, bića, dela, i pohota.

Slučajno nabasah na ovu temu dok se vozih autobusom još pre jedno osam godina, i eto, neka je.

Ono stanje kad ne veruješ šta si upravo čuo, video ili uradio, a desilo se... ili možda nije.

Našli smo se jednog dana...